Izveštaj sa ekskurzije, šk. 2017/2018.
(Subotica-Topola-Aranđelovac-Kragujevac-Subotica)
U rano jutro 22. maja, u dvorištu škole okupili su se đaci, roditelji i nastavnici sa torbama, rancima, kesama i kesičicama zaliha hrane (što zdrave, što nezdravih grickalica) i nakon pregleda autobusa, hiljaditog prebrojavanja prisutnih, ukrcaše se 8.a, 8.b, 8.c i 6.a i krenuše na put, svesni da će biti vredan pamćenja. I to na vreme, u 7.00.(Doktorka i turistički vodič su takođe krenule sa nama.)
Poznato je da je na putovanju najzabavniji deo-putovanje! Žamor, smejanje, cika, vriska, ćućorenje, dovikivanje, praćeno neprekidnim šuštanjem ambalaža hrane koja se nemilice jela, delila, i trošila, tako da je pauza na pumpi bila željno iščekivana (svi se bojimo da ne ostanemo gladni, ipak se putuje već dva sata, a ona vanredna pauza za toalet je trajala prekratko).
Tako psihički i fizički reparirani, vedri, stižemo u Topolu i uživamo u prirodi koju mi iz Severne Bačke nismo mnogo viđali (uzbrdo, nizbrdo,uzbrdo, uzbrdo,…). Penjemo se kamenim stepenicama kroz šumu i stižemo do velelepnog Mauzoleja od belog mermera dinastije Karađorđević, čije zidanje je započeo knez Aleksandar Karađorđević. Tu se nalaze sarkofazi samog Karađorđa i Kralja Petra 1, a pod celom crkvom je kripta svih članova dinastije Karađorđevića. Pod utiscima i svečani, odlazimo da posetimo „Petrovu kuću“ u kojoj je on boravio kako bi mogao da nadgleda radove na crkvi. Tu je vodio dnevnik, svojevrstan letopis, koji je danas ostao kao svedok onog vremena. Danas je to muzej u kom se nalaze fotografije članova porodice i umetničke slike Paje Jovanovića i Uroša Predića, ikone, sablje, mozaici, pokloni ruskih vladara, i mnoge druge dragocenosti.
„Vinogradareva kuća“ je atelje Nikole Graovca, slikara koji je svoje obimno i značajno slikarsko delo poklonio Zadužbini Kralja Petra (nama su se slike učinile prilično mračnim).
Posetili smo Oplenac, gde je nekada postojao čitav utvrđeni grad od koga su danas ostali samo kula sa Konakom i crkveni zvonik. U Konaku smo razgledali predmete, relikvije i slike iz života Karađorđa, u ambijentu u kom je sam Vožd živeo i radio. Deca su posebno bila oduševljena čuvenim Aberdarom, Karađorđevim topom, čije ime znači glasnik (tur.), a Karađorđu je služio da obaveštava narod o važnim događajima. Pored konaka nalazi se crkva Presvete Bogorodice, ili Karađorđeva crkva. Njena zvona su se prva oglasila u oslobođenoj Srbiji!
U Marićevića jaruzi učenici su imali prilike da čuju i malo dožive događaj samog dogovora o Prvom srpskom ustanku (Marko Radičanin je glumio Vožda, i često govorio „kojekude“, nastavnici su bili mnogo ponosni).
Da bismo bolje rasporedili vreme, dogovorili smo se da prvo posetimo pećinu Risovaču, a zatim Bukovičku banju u Aranđelovcu, a ne obrnuto kako je bilo planirano.
Pećina se nalazi na samom ulazu u Aranđelovac i uređena je po svim principima savremene prezentacije. Ona predstavlja stanište čoveka iz ledenog doba i jedno je od najpoznatjih nalazišta paleolita u Evropi. U njoj su otkriveni i fosili pećinskog medveda, mamuta, runastog nosoroga, bizona, pećinskog lava, leoparda, pećinske hijene,… I sve to smo mogli videti u obliku replika koje su bile zastrašujuće realistične.
Umorni i malo smrznuti od pećine (i straha!), odlazimo u Bukovičku banju da konačno – ne radimo ništa! Deca su uživala u parku, a nastavnici u kafi!
Stižemo u hotel „Šumarice“ u Kragujevcu, ponovo uzbuđeni jer sada treba da se smestimo u sobe i, što je još uzbudljivije, zavirimo u tuđe sobe! Odličnim proračunom vremena uspeli smo da stignemo čitavih sat i po pre večere. Smestili smo se i istražili hotel i dvorište. Istraživanje nije dugo trajalo jer su deca uočila igralište u okviru kompleksa i odlučila da na ljuljaškama, toboganu, i klackalici provedu vreme do večere.
Nakon večere, dogovorili smo se da ne izlazimo u hotelsku diskoteku. Većina učenika je, procenivši da im se neće dopasti muzički izbor lokalnog di džeja, odlučila da se druži u sobama, igraju društvene igre, čitaju knjigu… (nastavnici nisu baš sigurni da su igrali društvene igre, knjige su sigurno čitali).
Jutro kasnije (23. maj), ogromni podočnjaci i usporeni hod. U 8.00 svi su na doručku. Stvari su već spakovane i smeštene u autobus. Nastavnici su poslednji put obišli sobe („Ne pamtim kad smo zatekli ovako uredne sobe!“, komentar spremačice), ukrcali se u autobus i krenuli u spomen-park „Kragujevački oktobar“.
Stigavši tamo, saznajemo od vodiča da ulaznica u muzej nije uračunata u cenu ekskurzije. Međutim, učenici i nastavnici jednoglasno odlučuju da 150,00 dinara nije mnogo za doživljaj koji nudi spomen-muzej „21. oktobar“. Ogromna zgrada bez prozora na visokim kulama (simbolika beznađa, bezizlaznosti nenaoružanih ljudi pred mitraljeskim cevima) i danas je imala brojne posetioce, pa smo morali sačekati da stignemo na red. Unutar muzeja se, među ostalim, nalazi zbirka dokumenata vezanih uz masakr, kolekcija fotografija, biblioteka i čitaonica, zbirka slika slikara Petra Lubarde i zbirka skulptura vajara Dragana Panića.Na zidovima se nalazi holoskrim, providna projekciona ploča na kojoj se emituju likovi i imena streljanih. Na zidu se nalaze 42 poruke koje su napisane u poslednjim trenucima pre streljanja, što je posebno bilo potresno za nas. Nad izložbenim holom se nadvija skulptura ogromnog nacističkog orla. U prostoriji „Krvava bajka“ nalaze se slike i imena žrtava. Muzej sadrži brojne zanimljivosti, ali najveći utisak na nas ostavile su upravo ove.
Pošto smo obišli muzej, jedan od kustosa muzeja je seo sa nama u autobus i poveo nas u turu po spomen-parku kako bi nam objasnio značenja, simboliku spomenika(„Spomenik bola i prkosa“, „Spomenik streljanim đacima“, „Spomenik otpora i slobode“, „Kristalni cvet“, i drugi.
Iskustvo je bilo uzbudljivo i učenici su se složili da će ga se zauvek sećati, ali vreme je bilo da se vratimo u realnost. A ona je bila sunčana, sa prijatnim povetarcem. Odlazimo na Prirodno-matematički fakultet gde se nalazi prvi javni slatkovodni akvarijum u Srbiji. Na ulazu učenici saznaju ko je bio Mika Petrović – Alas, značaj njegovog dela, ali kao strastvenog pecaroša! U objektu smo obišli 350 staklenih, akvarijumsko-terarijskih bokseva, i videli brojne domaće i egzotične tropske ribe, predatore (pirane, mini ajkule, pitone, udave), razne vrste vodozemaca, beskičmenjaka,… Oduševljeni smo bili, jer, iskreno, nismo očekivali da ćemo sve to videti i tako dobro se provesti! A provod se nastavio! Otišli smo do obližnjeg parka na sladoled, sumiranje utisaka i dogovor o povratku. Složili smo se da ćemo sebi dozvoliti malo duže opuštanje, a zatim otići na ručak, pa kući! Zamenili smo šetnju gradom, šetnjom po prirodi i sedenjem na travi.
Na obilan ručak stigli smo tačno na vreme, dovoljno gladni. (Povela se čitava diskusija za svakim stolom na temu spanaća, i koja je priprema najbolja. Jednoglasni zaključak je da kuvar u hotelu ne zna valjano da skuva spanać.)
Krenuli smo krajnje iscrpljeni kući, u predviđenih 15.00 časova. Povratak i nije bio naročito uzbudljiv. Očekivano, svi su koristili priliku da dremnu. Zaustavili smo se dva puta da se osvežimo i stigli po najvećem pljusku u rodnu nam Suboticu.
Bilo je tačno 20.10 časova kada je autobus pun umorne, ali zadovoljne dece stao ispred OŠ “Đuro Salaj“.
Slavica Kuzman
Milena Kecman
Miroslav Nikolić
Barbara Tolnai Patarčić
