Представа “Седам писама краљице Ане”.
Дана, 29. јануара у Дечјем позоришту Суботица, са великим успехом изведена je представа “Седам писама краљице Ане”.
Публика у препуној сали поздравила је дугим и снажним аплаузом многобројни ансамбл представе који су чинили ученици и наставници.
Присутни су са великом пажњом пратили богату и занимљиву причу која комбинује сценски и филмски језик, све време држи пажњу и плени емоцијама и са правом мером оживљава дух и атмосферу времена, личне судбине и друштвене околности.
Рада Челебић
Преузето са Фејсбука
НЕДЕЉУ ДАНА КАСНИЈЕ
„СЕДАМ ПИСМА КРАЉИЦЕ АНЕ“ И ДАЉЕ У ЖИЖИ ЈАВНОСТИ
Након што је минуле седмице у суботичком Дечјем позоришту одиграна представа „Седамписама краљице Ане“,и дословно оставила публику без даха, еуфорија наших суграђана изазвана овом представоми даље не јењава. Ко се јутрос затекао испред „Тргопромета“ на Радијалцу, могао је то и чути из разговора двеју пензионерки, где једна каже: „Је л’ данас дају 10% за пензионере?“, на шта ће друга: „Писма краљице Ане?! Него шта него гледала!“. Да ово не би била пука случајност, отишли смо и до бувљака. Како су нам већ на улазу у прву халу рекли, ту се већ недељу дана распредао неустрашивости и војничкој озбиљности двојице стражара који су стајали на бини, које чак ни најачи аплаузи нису збунили нити омели у обављању њиховевитешке дужности. Чак ни на самом крају представе, када су се сви глумци поклонили публици, која им је громогласно аплаудирала, ни тада нису поклекли! То се зове одважност, која је красила наше срдњовековне витезове! Један од наших саговорника, који је желео да остане анониман, рекао је у крајњем одушевљењу: „Ја оно не би’ мог’о, мајке м’ моје миле! Свака час’ дјечацима, стваарно!“ А о Константину Филозову већ круже приче да је то стварно био он, главом и брадом. Одједном, продавац пешкира и постељина истрчава испред тезге, пресреће нас и куне серођеним очима у глави да је терзију срео непосредно пре нашег доласка и да му је овај махнуо: „Ооон је! Запамтио сам му бркове!“. Није могао остати незапажен ни разговор између једног купца и продавца, који за наше читаоце преносимо у целости:
„Јес’ глед’о представу?“
„Коју?“
„Шта коју, болан, Писма краљице Ане!“
„Шта глед’о, ћито јаране, ћито!“
Где год да смо овога јутра били, у свакој хали, од уста до уста, од тезге до тезге, препричавале су се сцене из прошлонедељне пред ставе: „Јоооој, јес’ вид’ла ону малу зелену како скак’ће и поскакује оним ногицама! Чије је оно дијете?“. Или: „А виђе ли ти нашег Јова, делију! Нема га усвијет! Тај кад јаше и земља се подњим увија, камоли кљусе!“.Бака Милева, која је пола века провела у хали бр. 4, препричавајући своје утиске, рекла нам је забринуто: „Кад простријеше оно црно платно, те Ана леже, ја реко’ готово је, шта би би! Пуста младост…“.
Да је редитељ и екипа која је радила на овом незапамћеном позоришном комаду водила рачуна о сваком детаљу, потврђује и следеће. Наиме, посетили смо и Удружење суботичких кочијаша, и како нам је саопштио председник овог удружења Доминик Рож, кочија коју су гледаоци имали прилику да виде на сцени јесте аутентична реплика кочије са двора Немањића.А сем тога, како смо у писменом саопштењу обавештени, Савез месара Суботице је једногласно оценио да је и батак који се могао видети на бини сасвим у складу са батацима поменутог периода. Након овога, свако даље улажење у детаље чини се излишним. Представа је једноставно одиграна без грешке, чак и оне техничке!
Испред суботичког позоришта затекли смо групицу средњошколаца који су коментарисали најпопуларнију представу у нашем граду, једна ученица нам је рекла: „Кад је представа почела, буквално нисам трепнула до краја! Скроз је добар фазон оно кад се Вукан и Стефан мачују, значи, покидали су! Немам речи! Дивим им се!“. Одмах се укључио и њен другар: „Видео је врх! Не капирам како су све оно урадили, скроз ми је профи! Нисам одмах сконтао откуд сад Косово и та прича у светосавској представи, али тај прелаз са Аниним писмима ме је одувао! Тотално добра перспектива!“, завршио је видно узбуђен. „Мени су Љубица и Наташа биле учитељице у основној“, наставио је наш следећи саговорник, „Најежио сам се кад сам их видео! К’о са фреске! А Мирјана ми је комшиница, иначе, да је не знам, помислио бих да је стварно нека монахиња“. А онда се и друга ученица у овој групи, која је све време ћутала, одједном огласила: „Људи, ‘ајде све, ал’ онај крај, па стварно не могу да верујем! Јесте скапирали, све те наше славне личности и одједном ђаци ОШ Ђуро Салај! Каква порука! Да занемиш! Буквално!“.
Остављамо наше саговорнике и крећемо се даље Корзоом, а иза нас се чује препирка два пензионера којирасправљају да ли је свећа краљици Ани случајно пала оба пута или није. На излогу антикварнице великим словима стоји натпис „ИМАМО СВА ПИСМА КРАЉИЦЕ АНЕ!“. Једна средовечна жена која шета пса објашњава замишљеном саговорнику да су фурије ипак биле на сцени, љутито одмахујући руком: „И зашто ја треба годину дана да чекам да бих овако нешто видела!“
Тек је подне, а град врви од разговора о представи која ће засигурно остати заувек упамћена међу суботичком публиком. Зато и не чуди када критичар позоришта Винко Маслаћ, каже: „Представа Седам писама краљице Ане није само стала раме уз раме са представом Укроћена горопад, која се сада игра у суботичком Народном казалишту, него ју је чак, бићу слободан да кажем, бацила у засјенак!“. Завршавамо ову нашу кратку јутарњу руту пред новоотвореном кафаном Код краљице Ане, а наше верне читаоце остављамо у ишчекивању наредног фељтона о представи о којој ће се засигурно дуго говорити.
Л. и Ј. Ђачић
(филма)
Дан први (тачније ноћ)
У почетку би светло. И светло беше у школи…
Неко рече:,,Нека буде тама!“
Дођосмо у школу увече.
И би тама!Те вечери снимили смо: Суђаје, масоне, Шекспира, наратора 2, кореографију број три…
Такође, тада је почела сарадња „Ђуро Салај продакшна“ и „Ulješura pictures“.
То вече остаће упамћено и по томе што је наша зборница (једина у историји школа) напустила своју територију, због потреба снимања, и преселила се у ,,просторије ходника“. Авај, дневнике су заборавили, али чувала их је једна зарђала секира.
Снимање је завршено у касним вечерњим или раним јутарњим часовима.
Нико се није бунио.
Добро, осим неколико родитеља који су у више наврата долазили до школе по своју децу…
Добро, и осим неколико наставника који су, попут избеглица, морали боравити у ходнику, из већ поменутих разлога…
Добро, и осим…
Значи, нико се није бунио!
А, да, те вечери снимили смо и султана Драгана!
Дан други
И би светлост! Тог дана девојке су научиле индијски плес (кореографија број 1) , Ахмет је ходао као Чарли Чаплин, а Марко и Саболч су имали прави ,, обрачун код ОК Салаја“!
Такође, тог дана у школи је боравио и један дечак са пиштољима и температуром. Каже да његова мама добро прави филмове.
– Шта твоја мама добро прави(колаче, торте…)?
Дан трећи
… у којем нисмо снимили ништа, али смо вежбали до бесвести…
У ствари, снимили смо неколико ,,селфија“!
И то се рачуна!
И тада човек рече:
,,Дај ми да се могу сам по својој вољи намештати и фотографисати, да не зависим од других људи.“
И би селфи!
А онда човек рече: ,,Дај ми дуге руке да могу лепше испасти.“
И би ,,селфи штап“!
Трећег дана вежбали смо сцену венчања и „Титаник“.
То је дан када смо открили таленат Филипа Дулића и када је он ушао у улогу из које ни до матуре није изашао! За после не знамо. Нисмо га виђали.
,,Алилуја!“
Овај дан могли бисмо назвати и:
,,Veni, vidi, vici!“
Дан четврти
Види последњу фотографију. Ако ти је нешто чудно, окрени лаптоп. Крив(а) си ти!И неко рече:
Нека буде први међу нама!
Нека буде најбољи!
Вођа!
И би „Ђак генерације“!
Па смо снимили и њега!
Све је било против нас. Имали смо само једну коверту за цепање, а и батерија је била при крају.
То значи да смо имали само један покушај да снимимо и последње кадрове.
И успело је!
Снимили смо из првог пута!
Одахнули смо!
Мислили смо да је најтежи део посла готов!
Ох, како смо били наивни
Дан пети
И би монтажа!
И човек виде да је монтажа добра.Тог дана уронили смо у море звано монтажа и схватили, авај, да бисмо се могли утопити.
Руку спаса пружио је Стипан!
Он нам је обећао сву неопходну помоћ, у опреми, односно програму, и људству, односно самом себи.
За овај дан немамо ,,фотодоказ“ јер смо заборавили да се фотографишемо.
Чуда су могућа! И би вече, и би јутро, дан пети!
Дан шести
И би велика киша!
И човек виде да ће се хаљине испрљати!Тог дана на снази је био Марфијев закон.
Најпре нисмо могли створити три главне глумице у исто време на истом месту.
А када нам је, уз много перипетија, то пошло за руком, љосну велика киша!
Фотографисање смо морали обавити у учионици.
То ће изазвати доста муке у будућности ( у монтажи), али стара изрека каже: ,,Да сам знао где ћу пасти, ја бих сео!“
… у којем нисмо починули…И човек схвати да не може приказивати филм самом себи.
И рече: ,,Нека буде позивница!“
И човек виде да је позивница добра!Било је неколико варијанти позивнице, а ми смо се определили за ону која је морбидна са мером.
Онако, ни мало, ни много, таман колико нам је потребно!
Мало паучине, мало крви, један мач… И шта нам више треба?!
Дан који је постао ноћ која је постала јутро
…то је ноћ коју смо провели у монтажи …
И би слога!
Па би неслога!
Па опет слога!
Дан пре сутра!
… у којем смо имали конференцију за новинаре…
И би чланак!
Дан који је постао ноћ која је постала бесана
… у којој смо схватили да смо, можда, мало загазили у авангарду…
И Бог виде да је човек уморан.
И пошаље му да склопи очи, да се одмори.
И човек склопи очи, али сан не дође!
У страху да филм нико неће схватити, а будући да је пред нама била још једна бесана ноћ, ми смо решили да направимо Водич кроз филм.
То је донело мало олакшање, али не и сан на очи.
Тада погледа човек све што је створио, и, гле, добро беше веома!
И човек рече: ,,Спреман сам!“
II Књига изласка(премијера)
|
Наратори
Љубица Шушић и Ђорђе МилошевићШекспир Богдан ЈарићМасониСлободан Ковачевић Татјана Криса Сара Саиловић Дорис Репаш Саболч Месарош Драгана Вуковић Доминик Замбо Нађа Станишић Милана Ђурић Мира Садиковић Хелена ПлехоСуђаје Миленко Мајкић Ромео Јулија Дадиља Монах Лаврентије Меркуције Тибалт Гроф Капулет Грофица Капулет Гроф Монтаги Грофица Монтаги Парис Поаро Турчин У снимању филма учествовали: |
Сниматељ
Стипан МилодановићКореограф Дијана СарићСценограф Мирјана ШкобоКостимограф Дијана Сарић Александра Јарић Славица КузманФотомонтажа Рада Челебић Мирјана Шкобо Монтажа Сценарио Режија ОШ „Ђуро Салај“ |
III Књига утисака
|
Е, ал историја филма кроз причу о Ромеу и Јулији, феноменално! Ја бих се сад уписао ту да учим, само да ми направите тако свечан испраћај! И био бих веоооома поносан! Ал већ јесам јер сам бар мало био дио те екипе, а ви ми показујете толико пажње и љубави као да сам са вама сваки дан!
Заиста је невјероватно дружити се са вама, толико предобрих људи на једном мјесту! Вјерујем да остали ђаци сад једва чекају да заврше школу, да би и њима направили такав испраћај! Након овог филма, да сам на мјесту садашњих осмака, вратио бих се у први разред, и опет бих учио и опет бих се мучио, само да на крају поново доживим тај тренутак када ме тако свечано пратите! Појавити се у вашем филму или представи, постало је готово једнака част као и носити Карађорђеву звијезду са мачевима, првог реда! ,,Ђура“ треба да се преквалификује у ОФПС (Основна филмска и позоришна школа), дефинитивно! Лазар Ђачић |
|
|
|
Посланица ауторима Сви смо свесни да живимо у добу експанзије различитих технолошких достигнућа и да су она, захваљујући јефтиној радној снази негде на Истоку, прилично доступна свима нама. Сви смо свесни и да су наша деца конзументи разноразних друштвених мрежа које, на жалост, не могу ни све да побројим нити да их попамтим. Свесни смо и тога да уз табле често висе платна за видеобим и да су рачунари постали део учионица. Ваша Исидора А. Стамболић |
IV Књига бројева
(седми и осми)
