Predstava “Sedam pisama kraljice Ane”.
Dana, 29. januara u Dečjem pozorištu Subotica, sa velikim uspehom izvedena je predstava “Sedam pisama kraljice Ane”.
Publika u prepunoj sali pozdravila je dugim i snažnim aplauzom mnogobrojni ansambl predstave koji su činili učenici i nastavnici.
Prisutni su sa velikom pažnjom pratili bogatu i zanimljivu priču koja kombinuje scenski i filmski jezik, sve vreme drži pažnju i pleni emocijama i sa pravom merom oživljava duh i atmosferu vremena, lične sudbine i društvene okolnosti.
Rada Čelebić
Preuzeto sa Fejsbuka
NEDELJU DANA KASNIJE
„SEDAM PISMA KRALJICE ANE“ I DALJE U ŽIŽI JAVNOSTI
Nakon što je minule sedmice u subotičkom Dečjem pozorištu odigrana predstava „Sedampisama kraljice Ane“,i doslovno ostavila publiku bez daha, euforija naših sugrađana izazvana ovom predstavomi dalje ne jenjava. Ko se jutros zatekao ispred „Trgoprometa“ na Radijalcu, mogao je to i čuti iz razgovora dveju penzionerki, gde jedna kaže: „Je l’ danas daju 10% za penzionere?“, na šta će druga: „Pisma kraljice Ane?! Nego šta nego gledala!“. Da ovo ne bi bila puka slučajnost, otišli smo i do buvljaka. Kako su nam već na ulazu u prvu halu rekli, tu se već nedelju dana raspredao neustrašivosti i vojničkoj ozbiljnosti dvojice stražara koji su stajali na bini, koje čak ni najači aplauzi nisu zbunili niti omeli u obavljanju njihoveviteške dužnosti. Čak ni na samom kraju predstave, kada su se svi glumci poklonili publici, koja im je gromoglasno aplaudirala, ni tada nisu poklekli! To se zove odvažnost, koja je krasila naše srdnjovekovne vitezove! Jedan od naših sagovornika, koji je želeo da ostane anoniman, rekao je u krajnjem oduševljenju: „Ja ono ne bi’ mog’o, majke m’ moje mile! Svaka čas’ dječacima, stvaarno!“ A o Konstantinu Filozovu već kruže priče da je to stvarno bio on, glavom i bradom. Odjednom, prodavac peškira i posteljina istrčava ispred tezge, presreće nas i kune serođenim očima u glavi da je terziju sreo neposredno pre našeg dolaska i da mu je ovaj mahnuo: „Ooon je! Zapamtio sam mu brkove!“. Nije mogao ostati nezapažen ni razgovor između jednog kupca i prodavca, koji za naše čitaoce prenosimo u celosti:
„Jes’ gled’o predstavu?“
„Koju?“
„Šta koju, bolan, Pisma kraljice Ane!“
„Šta gled’o, ćito jarane, ćito!“
Gde god da smo ovoga jutra bili, u svakoj hali, od usta do usta, od tezge do tezge, prepričavale su se scene iz prošlonedeljne pred stave: „Jooooj, jes’ vid’la onu malu zelenu kako skak’će i poskakuje onim nogicama! Čije je ono dijete?“. Ili: „A viđe li ti našeg Jova, deliju! Nema ga usvijet! Taj kad jaše i zemlja se podnjim uvija, kamoli kljuse!“.Baka Mileva, koja je pola veka provela u hali br. 4, prepričavajući svoje utiske, rekla nam je zabrinuto: „Kad prostriješe ono crno platno, te Ana leže, ja reko’ gotovo je, šta bi bi! Pusta mladost…“.
Da je reditelj i ekipa koja je radila na ovom nezapamćenom pozorišnom komadu vodila računa o svakom detalju, potvrđuje i sledeće. Naime, posetili smo i Udruženje subotičkih kočijaša, i kako nam je saopštio predsednik ovog udruženja Dominik Rož, kočija koju su gledaoci imali priliku da vide na sceni jeste autentična replika kočije sa dvora Nemanjića.A sem toga, kako smo u pismenom saopštenju obavešteni, Savez mesara Subotice je jednoglasno ocenio da je i batak koji se mogao videti na bini sasvim u skladu sa batacima pomenutog perioda. Nakon ovoga, svako dalje ulaženje u detalje čini se izlišnim. Predstava je jednostavno odigrana bez greške, čak i one tehničke!
Ispred subotičkog pozorišta zatekli smo grupicu srednjoškolaca koji su komentarisali najpopularniju predstavu u našem gradu, jedna učenica nam je rekla: „Kad je predstava počela, bukvalno nisam trepnula do kraja! Skroz je dobar fazon ono kad se Vukan i Stefan mačuju, znači, pokidali su! Nemam reči! Divim im se!“. Odmah se uključio i njen drugar: „Video je vrh! Ne kapiram kako su sve ono uradili, skroz mi je profi! Nisam odmah skontao otkud sad Kosovo i ta priča u svetosavskoj predstavi, ali taj prelaz sa Aninim pismima me je oduvao! Totalno dobra perspektiva!“, završio je vidno uzbuđen. „Meni su Ljubica i Nataša bile učiteljice u osnovnoj“, nastavio je naš sledeći sagovornik, „Naježio sam se kad sam ih video! K’o sa freske! A Mirjana mi je komšinica, inače, da je ne znam, pomislio bih da je stvarno neka monahinja“. A onda se i druga učenica u ovoj grupi, koja je sve vreme ćutala, odjednom oglasila: „Ljudi, ‘ajde sve, al’ onaj kraj, pa stvarno ne mogu da verujem! Jeste skapirali, sve te naše slavne ličnosti i odjednom đaci OŠ Đuro Salaj! Kakva poruka! Da zanemiš! Bukvalno!“.
Ostavljamo naše sagovornike i krećemo se dalje Korzoom, a iza nas se čuje prepirka dva penzionera kojiraspravljaju da li je sveća kraljici Ani slučajno pala oba puta ili nije. Na izlogu antikvarnice velikim slovima stoji natpis „IMAMO SVA PISMA KRALJICE ANE!“. Jedna sredovečna žena koja šeta psa objašnjava zamišljenom sagovorniku da su furije ipak bile na sceni, ljutito odmahujući rukom: „I zašto ja treba godinu dana da čekam da bih ovako nešto videla!“
Tek je podne, a grad vrvi od razgovora o predstavi koja će zasigurno ostati zauvek upamćena među subotičkom publikom. Zato i ne čudi kada kritičar pozorišta Vinko Maslać, kaže: „Predstava Sedam pisama kraljice Ane nije samo stala rame uz rame sa predstavom Ukroćena goropad, koja se sada igra u subotičkom Narodnom kazalištu, nego ju je čak, biću slobodan da kažem, bacila u zasjenak!“. Završavamo ovu našu kratku jutarnju rutu pred novootvorenom kafanom Kod kraljice Ane, a naše verne čitaoce ostavljamo u iščekivanju narednog feljtona o predstavi o kojoj će se zasigurno dugo govoriti.
L. i J. Đačić
(filma)
Dan prvi (tačnije noć)
U početku bi svetlo. I svetlo beše u školi…
Neko reče:,,Neka bude tama!“
Dođosmo u školu uveče.
I bi tama!Te večeri snimili smo: Suđaje, masone, Šekspira, naratora 2, koreografiju broj tri…
Takođe, tada je počela saradnja „Đuro Salaj prodakšna“ i „Ulješura pictures“.
To veče ostaće upamćeno i po tome što je naša zbornica (jedina u istoriji škola) napustila svoju teritoriju, zbog potreba snimanja, i preselila se u ,,prostorije hodnika“. Avaj, dnevnike su zaboravili, ali čuvala ih je jedna zarđala sekira.
Snimanje je završeno u kasnim večernjim ili ranim jutarnjim časovima.
Niko se nije bunio.
Dobro, osim nekoliko roditelja koji su u više navrata dolazili do škole po svoju decu…
Dobro, i osim nekoliko nastavnika koji su, poput izbeglica, morali boraviti u hodniku, iz već pomenutih razloga…
Dobro, i osim…
Znači, niko se nije bunio!
A, da, te večeri snimili smo i sultana Dragana!
Dan drugi
I bi svetlost! Tog dana devojke su naučile indijski ples (koreografija broj 1) , Ahmet je hodao kao Čarli Čaplin, a Marko i Sabolč su imali pravi ,, obračun kod OK Salaja“!
Takođe, tog dana u školi je boravio i jedan dečak sa pištoljima i temperaturom. Kaže da njegova mama dobro pravi filmove.
– Šta tvoja mama dobro pravi(kolače, torte…)?
Dan treći
… u kojem nismo snimili ništa, ali smo vežbali do besvesti…
U stvari, snimili smo nekoliko ,,selfija“!
I to se računa!
I tada čovek reče:
,,Daj mi da se mogu sam po svojoj volji nameštati i fotografisati, da ne zavisim od drugih ljudi.“
I bi selfi!
A onda čovek reče: ,,Daj mi duge ruke da mogu lepše ispasti.“
I bi ,,selfi štap“!
Trećeg dana vežbali smo scenu venčanja i „Titanik“.
To je dan kada smo otkrili talenat Filipa Dulića i kada je on ušao u ulogu iz koje ni do mature nije izašao! Za posle ne znamo. Nismo ga viđali.
,,Aliluja!“
Ovaj dan mogli bismo nazvati i:
,,Veni, vidi, vici!“
Dan četvrti
Vidi poslednju fotografiju. Ako ti je nešto čudno, okreni laptop. Kriv(a) si ti!I neko reče:
Neka bude prvi među nama!
Neka bude najbolji!
Vođa!
I bi „Đak generacije“!
Pa smo snimili i njega!
Sve je bilo protiv nas. Imali smo samo jednu kovertu za cepanje, a i baterija je bila pri kraju.
To znači da smo imali samo jedan pokušaj da snimimo i poslednje kadrove.
I uspelo je!
Snimili smo iz prvog puta!
Odahnuli smo!
Mislili smo da je najteži deo posla gotov!
Oh, kako smo bili naivni
Dan peti
I bi montaža!
I čovek vide da je montaža dobra.Tog dana uronili smo u more zvano montaža i shvatili, avaj, da bismo se mogli utopiti.
Ruku spasa pružio je Stipan!
On nam je obećao svu neophodnu pomoć, u opremi, odnosno programu, i ljudstvu, odnosno samom sebi.
Za ovaj dan nemamo ,,fotodokaz“ jer smo zaboravili da se fotografišemo.
Čuda su moguća! I bi veče, i bi jutro, dan peti!
Dan šesti
I bi velika kiša!
I čovek vide da će se haljine isprljati!Tog dana na snazi je bio Marfijev zakon.
Najpre nismo mogli stvoriti tri glavne glumice u isto vreme na istom mestu.
A kada nam je, uz mnogo peripetija, to pošlo za rukom, ljosnu velika kiša!
Fotografisanje smo morali obaviti u učionici.
To će izazvati dosta muke u budućnosti ( u montaži), ali stara izreka kaže: ,,Da sam znao gde ću pasti, ja bih seo!“
… u kojem nismo počinuli…I čovek shvati da ne može prikazivati film samom sebi.
I reče: ,,Neka bude pozivnica!“
I čovek vide da je pozivnica dobra!Bilo je nekoliko varijanti pozivnice, a mi smo se opredelili za onu koja je morbidna sa merom.
Onako, ni malo, ni mnogo, taman koliko nam je potrebno!
Malo paučine, malo krvi, jedan mač… I šta nam više treba?!
Dan koji je postao noć koja je postala jutro
…to je noć koju smo proveli u montaži …
I bi sloga!
Pa bi nesloga!
Pa opet sloga!
Dan pre sutra!
… u kojem smo imali konferenciju za novinare…
I bi članak!
Dan koji je postao noć koja je postala besana
… u kojoj smo shvatili da smo, možda, malo zagazili u avangardu…
I Bog vide da je čovek umoran.
I pošalje mu da sklopi oči, da se odmori.
I čovek sklopi oči, ali san ne dođe!
U strahu da film niko neće shvatiti, a budući da je pred nama bila još jedna besana noć, mi smo rešili da napravimo Vodič kroz film.
To je donelo malo olakšanje, ali ne i san na oči.
Tada pogleda čovek sve što je stvorio, i, gle, dobro beše veoma!
I čovek reče: ,,Spreman sam!“
II Knjiga izlaska(premijera)
Naratori
Ljubica Šušić i Đorđe MiloševićŠekspir Bogdan JarićMasoniSlobodan Kovačević Tatjana Krisa Sara Sailović Doris Repaš Sabolč Mesaroš Dragana Vuković Dominik Zambo Nađa Stanišić Milana Đurić Mira Sadiković Helena PlehoSuđaje Milenko Majkić Romeo Julija Dadilja Monah Lavrentije Merkucije Tibalt Grof Kapulet Grofica Kapulet Grof Montagi Grofica Montagi Paris Poaro Turčin U snimanju filma učestvovali: |
Snimatelj
Stipan MilodanovićKoreograf Dijana SarićScenograf Mirjana ŠkoboKostimograf Dijana Sarić Aleksandra Jarić Slavica KuzmanFotomontaža Rada Čelebić Mirjana Škobo Montaža Scenario Režija OŠ „Đuro Salaj“ |
III Knjiga utisaka
E, al istorija filma kroz priču o Romeu i Juliji, fenomenalno! Ja bih se sad upisao tu da učim, samo da mi napravite tako svečan ispraćaj! I bio bih veooooma ponosan! Al već jesam jer sam bar malo bio dio te ekipe, a vi mi pokazujete toliko pažnje i ljubavi kao da sam sa vama svaki dan!
Zaista je nevjerovatno družiti se sa vama, toliko predobrih ljudi na jednom mjestu! Vjerujem da ostali đaci sad jedva čekaju da završe školu, da bi i njima napravili takav ispraćaj! Nakon ovog filma, da sam na mjestu sadašnjih osmaka, vratio bih se u prvi razred, i opet bih učio i opet bih se mučio, samo da na kraju ponovo doživim taj trenutak kada me tako svečano pratite! Pojaviti se u vašem filmu ili predstavi, postalo je gotovo jednaka čast kao i nositi Karađorđevu zvijezdu sa mačevima, prvog reda! ,,Đura“ treba da se prekvalifikuje u OFPS (Osnovna filmska i pozorišna škola), definitivno! Lazar Đačić |
|
|
Poslanica autorima Svi smo svesni da živimo u dobu ekspanzije različitih tehnoloških dostignuća i da su ona, zahvaljujući jeftinoj radnoj snazi negde na Istoku, prilično dostupna svima nama. Svi smo svesni i da su naša deca konzumenti raznoraznih društvenih mreža koje, na žalost, ne mogu ni sve da pobrojim niti da ih popamtim. Svesni smo i toga da uz table često vise platna za videobim i da su računari postali deo učionica. Vaša Isidora A. Stambolić |
IV Knjiga brojeva
(sedmi i osmi)