Oprostite autorki ovog teksta, bila je pod uticajem „Igre prestola“ i „Harija Potera“
Vanja Tomović
Šta se dogodilo na Putu za Baj
Bilo je to u Osnovnom carstvu znanja „Đuro Salaj“, u vreme vladavine Velikog Magistra Mimice Andrić I. U tom carstvu, u ljubavi i slozi, živela su dva naroda: Mali Salajčići, željni svetlih zraka Sunca Znanja i Veliki Salajčići – Magistri. Za mir između ova dva naroda bila je zadužena pedagogus(kinja) Rada Čelebić. O poštovanju zakona u Carstvu, brinula se Dijana Juris Sarić.
Jedne zimske večeri zasedalo je Veće Magistara i pravilo plan o proslavi Carske slave. Odlučili su da rade predstavu po scanariju „Sveti Sava u potrazi za Neuništivim bedemom“, za čije su se slatkorečje, ali i živost radnje, kao i motivaciju likova pobrinule Slavica Svetlopalić Kuzman i Vanja Cipelokradić Tomović. Sve to pratiće filmići i prezentacije (karakteristične za srednji vek) koje će osmisliti i montirati(i sve drugo potrebito učiniti) Mirjana Tastaturić Škobo.
Jedna od odluka ovog Veća odnosila se na rešavanje stambenog pitanja velikog župana Stefana Jovana Majstorovića Nemanje i njegove žene Presvetle kraljice Mirjane – Ane Ivanković.
Njih dvoje treba konačno da dobiju svoj dom, valjda su dugo bili podstanari, vreme je da se skuće, a i treći sin je na putu. Velika Magistarka reče: „U redu, Carstvo će snositi troškove, podignite dvorac na Putu za Baj!“ Za glavnog neimara proglašena je Jela Rade Vukčević, već dokazana u sličnim poduhvatima. Odmah je napravila skice i planove, te je sledećeg dana na stotine malih klesara, drvodelja, dunđera, molera… donelo svoje testere, sekire, stege… i prijavilo se u nadnicu. Pod budnim okom neimarke, zamak niknu dok si rekao: „Prestolonaslednikovica!“
Moglo se preći na unutrašnje uređenje. Veće magistara se složilo da u pomoć pritekne Melita Zumbić Ostojić, članica Velikog reda Kreativne radionice. I odmah smo imali ne samo kamin, već i trodimenzionalnu vatru. Zadivljeno je Veće Magistara ogrejalo ruke na istoj. Onda su svi (i Mali i Veliki Salajčići) bili zaduženi za pokućstvo. Beše to veliki kuluk nametnut na raju. Bačvari i kačari doneše burad, bačve, kace i kačice pune vina i rakije. Ćilimarke su tresle svoje ćilime. Stvorile su se tu preslice za vunu, naćve za hleb, putir, voće iz egzotičnih vrtića (plastično, ali, svejedno ukusno)… Na kaminu svećnjak i ikona…
I to beše pokućstvo u dvoru. Za higijenu na dvoru brinuće sluškinje Tatjana, Nina i Tijana, a za dobro raspoloženje – dvorske dame Anja i Ana.
Kovači su neumorno svojim čekićima, nakovnjima, turpijama, sekačima… kovali plastične mačeve, sablje, štitove, oklope, duge bodeže (mahom preuzete od maloletnog Ilije). Kovali ih za pratnju župana – za Erika, Majkića i Marka. Oh, kako su to opasni momci, mrkih pogleda i brzi na sablji! Strah te uhvati kad ih pogledaš!
Vredne Salajčiće čekalo je još mnogo posla. Sada glavnu ulogu ponese Dijana Juris Sarić, koja je morala malo svoje pravničke poslove da zanemari zarad opšteg dobra. Ona postade glavni terzija, nadređena brojnim krojačima, abadžijama, bojadžijama, opančarima, ćurčijama… Među njima brzinom i trudom istaknu se Nataša Kaligrafić Čabrić. Veće Magistara zadovoljno je trljalo ruke. Ne beše više nijedan glumac neobučen, da ne kažem go.
Za muziku će se pobrinuti, odluči Veće, Jelena od Hajnala, a za tehniku, fenjere, elektriku (jer elektrika u srednjem veku beše sasvim uobičajena pojava) i za štošta drugo – Dragan Lepobrkić Stanković.
Ostala je još veoma važna odluka – kome će pripasti uloga naratora. Nisu Veliki Salajčići dugo većali. Jer, glasom, izražajnošću i jasnoćom svog govora istakoše se baš njih dve – Ljubica Lepogrlić Šušić i Dijana Juris Sarić.
Za glavnu ulogu jednoglasno bi izabran Vlado Vujković Bukvin, a u program se uključiše i brojni Mali Salajčići, u ulogama anđela (Željana, Sara, Ana, Izabela, Milana, Ružica, Dragana), furija (Adam, Anđela, Ričard, Nađa, Doris, Milana), drveća (Sergej, Ahmet, Miljan) , braće Nemanjića mlađih (Mateja, Nikola, Aco), braće Nemanjića starijih (David i David), lovca (Danijel), golubice (Viktorija), kuvara (Luka), starca (Boris)…
Veće Magistara moglo je da odahne…
„I što reče Veće Magistara
Na sastanku kod „Salaja Đure“,
Štogođ rekli kod Boga se steklo!“
I bi predstava. Najbolja koju Carstvo pamti. O njoj će se još dugo pričati u dalekim carstvima pozorišnim!
