Maleni Dario u ulozi superheroja u epizodi…
„ U tuđim cipelama“
Žuljaju li vas cipele, dragi učenici?
Nije to ništa! Obujte malo naše, pa da vidite kad vam počnu iskakati ne samo žuljevi, nego i svakakve druge „nožne“ napasti, poput kurjih očiju, uraslih nokata, ili, daleko bilo, neke gljivične infekcije.
Sve ovo je, naravno, metafora kojom želimo da opišemo posao profesora, a neki su imali prilike da se i sami uvere da je zvanje nastavnika danas jedan „lak posao“. (Navodnici su zbog ironije. Da ne bude zabune!) Bojimo se da bismo, ako se ovakve akcije nastave, u budućnosti mogli postati deficitarno zanimanje, jer će oni koji su se oprobali, preneti utiske onima koji nisu, a tada će i jedni i drugi pobeći glavom bez obzira od prosvete.
Dobro, dobro… Nije sve baš tako crno! Koliko je težak, toliko je i lep posao, a kad, kao nastavnik, uvidiš da si pomogao detetu u sazrevanju i formiranju njegove ličnosti, tvom zadovoljstvu nema kraja… Tada još samo može njegovo znanje da ti dođe kao nagrada… Ovo nije ironija, ali ja osećam da tonem sve dublje!!! Zato ću stati sa opisom lepota tog zanimanja… Pustiću da zamislite nekog učenika u našim cipelama…
Neka to bude, na primer, Dario Sabo u ulozi nastavnice srpskog jezika. Pardon, nastavnika! Lekcija laka da lakša biti ne može. „Kratke narodne prozne umotvorine“. Da, dragi Dario, izvoli sada redom svima objasni da nisu grozne nego prozne. Pa i tada će biti onih koji nisu dobro zapisali, jer ne možeš ih opasuljiti kad su njima stvarno više grozne, nego prozne.
Krenuo je Dario pun volje i entuzijazma, kao svaki početnik. Veselo je trčkarao od jednog do drugog učenika, pregledajući da li je sve dobro zapisano u sveskama. Elan je počeo da opada kada je petog puta peti put petom učeniku ponovio o čemu treba da piše , a tada više ni sam nije bio siguran. O održavanju reda i radne admosfere da i ne govorimo… Pažljivo oko moglo je zapaziti graške znoja koje su se pojavile na čelu ovog malog heroja. U jednom momentu je, možda, i uzdahnuo, ali to ne možemo sa sigurnošću tvrditi, jer beše velika galama.
Maleni Dario se sve češće saplitao , noge ga nekako nisu slušale. Njegov hod bivao je sve čudniji kako je čas odmicao. Pogledao je prema stopalima. Tada je shvatio šta mu se desilo. Obuo je cipele koje su mu velike. Jednog dana, junače, te cipele će ti biti taman. Jednog dana…
Čas je polako prerastao u anarhiju, koja se mešala sa anarhijom u učionici pored, gde se odigravao isti scenario samo na engleskom jeziku. Našeg malog junaka je „ljuto zabolela glava“, počeo je da viče, možda bi pala i neka jedinica, da nismo čuli nešto što nam je svima donelo olakšanje! Zvono!
Dariju laknu. Nastade tišina u učionici, prvi put na ovom času. I to, o, ironije, na odmoru!
Ostalo je još samo da fotografišemo našeg superheroja sa „knjigom starostavnom“ – dnevnikom.
…Te večeri Dario Sabo sanjao je prelep san. Kada se probudio, nije se mogao setiti ničeg, ali ga je sve vreme obuzimala neka milina. Sledeće noći pokušao je da prizove iste snove. Nije mu pošlo za rukom.
Tada je odlučio… Kad poraste, biće nastavnik!
Malo će morati da sačeka, ali znao je da će mu se tada onaj san vratiti i da će mu cipele, koje su mu sada velike, stajati kao salivene!
Samo napred, mali trudbeniče! Ako uspeš i postaneš nastavnik, opet ćeš sanjati čarobne snove!
GALERIJA FOTOGRAFIJA
