Uz pesmu „Neki novi klinci“ i poneku suzu odoše nam osmaci…
„Neka se više nikada ne vrate…“
“Pozivamo Suđaje da pristupe!
Pozivamo Suđaje da pristupe!
Pozivamo Suđaje da pristupe!”
Ako verujemo da zečja šapa pomaže u borbi protiv uroka i donosi sreću onome koji je nosi, onda su svi, koji su se tog dana uputili u „Đuru“, morali sa sobom poneti jednu. Nadamo se da ste vodili računa o tome da to bude zadnja šapa, jer ove koje se prodaju uglavnom su prednje, ali one nisu toliko delotvorne. Upozoravamo, mada sad je već kasno, da se nosi u desnoj ruci, a posebno veliku moć ima ako je zec ubijen u noći punog meseca.
E, sad se vi pitate čemu sve to. Kakve šape?! Bakrači?! Ali nama se sledila krv u žilama!
Informacije koje slede sasvim su uobičajene. Mnoštvo finog sveta okupilo se tog 30. maja ( hvala nebesima, te ne beše neki petak 13.) u školi . Razlog opštepoznat – premijera „Romea i Julije“. Dobro, ni tu nam još nikakve zaštite od uroka ne trebaju. Nije nam prvi put da to prikazujemo. Čak bismo mogli reći da je to nekakva tradicija kod nas.
Počelo je mirno. Nastavnica engleskog je pozdravila goste i poželela im dobar provod. Odmah nakon toga devijacije su počele.
Čim se Šekspir Kujundžić obratio publici na svom čistom britanskom engleskom, nismo mogli a da ne primetimo… Nešto se desilo sa Šekspirom. Često se smejulji, a na kraju svog obraćanja lepo se čovek na srpskom zahvalio. Nismo ni znali da je Šekspir govorio naš jezik. Naratoru Jankulu je maska mnogo smetala, te on nije imao druge nego ju je u sred svog izlaganja skinuo. Pa, dobro, ni to još nije bio razlog za brigu. Romeo, Julija, dadilja, Paris, monah Lavrentije Prvi Popović koji je smutio one svoje napitke… nisu imali odstupanja od propisanog, te mi zaboravismo na brige!
Ali kad je Marko izašao na scenu, i kad je taj mirni dečak počeo da viče, da se svađa, maše rukama i gestikulira, mi smo znali da tu nisu čista posla. Nečiji duh zaposeo nam je dete. To nije Marko kakvog mi poznajemo! Uskoro će nam se razjasniti ko je bacio čini. Publika je pratila glumce koji su se misteriozno pojavljivali čas na jednom, čas na drugom kraju učionice. A onda je jedan policajac progovorio na nekom jeziku. Do dana današnjeg nismo utvrdili koji jezik je u pitanju. I engleskoj verziji beše kraj. „Englezi“su mogli da odahnu. Okitili su se lovorovim vencem . Pobraše sve dobre kritike. Publika ih je ispratila sa ovacijama.
Bilo je vreme da se preselimo na drugu scenu.
Uz zvuke mećave, hor ih je pozvao. U publici je počelo meškoljenje. Svi su stegnuli svoje zečje šape koje su krišom doneli. Veroučitelji u prvom redu, prekrstiše se. Uz plač novorođenčeta i jezivi smeh uđoše one – Suđaje!
Suđaje su natprirodna ženska bića iz slovenske mitologije. Određuju sudbinu novorođenog deteta za ceo život. Kada ih videsmo, mi se pomerismo s mesta. Neki tiho izgovoriše molitvu. One dođoše, doneše svoje metle, kristalne kugle , treća Suđaja je pasulj zaboravila, ali i bez njega, beše ih strašno videti, a kamoli čuti!
Ahahahahaha… Uz jezivi smeh, one proročanskim glasom nagovestiše šta će se dešavati! Neko kucnu tri puta u drvo. Pu,pu,pu…odoše i nama laknu… Ali ne zadugo.
U drami se sve desilo upravo onako kako su nagovestile. Sve je manje-više išlo prema planu. Bilo je sitnih ometanja koja je samo oštro oko moglo primetiti. Kašnjenje grofice Kapulet na bal, prsten koji je misterioznio nestao, Šekspir koji nije nosio kobno pismo u rukama, jer se koverta ko zna gde izgubila, grofica Kapulet je u previsokim štiklama zamalo pala, Paris je ostao da leži kada su svi mrtvi već odavno odšepali… Smisleno objašnjenje za to nikada nismo dobili. Zato nam je najprihvatljivije ono : „Oliver!“
Sve su to sitna ometanja koja su Suđaje unapred isplanirale. Naročito je upadao u oči pravoslavno – katolički obred monaha Lavrentija Drugog Purčara, naslednika Lavrentija Popovića Prvog. On je toliko ušao u ulogu da se krstio i kad to nije bilo po scenariju. I uopšte njegovo ponašanje na sceni je bilo toliko opušteno da je siroti pop u jednom trenutku počeo i da posprema. Ne voli čovek nered!
A onda smo ponovo začuli mećavu. Znali smo koga najavljuje. Naježismo se. U publici nastade muk. Uđoše opet one! Veštice! Pardon, Suđaje! Dođoše da vide da li se unapred propisana sudbina ostvarila. Protrljasmo svoje zečje šape. Nasmejaše se zlobno nesrećnoj ljubavi dvoje mladih! Nasmejaše se. Zla kob ih je stigla. Sudbini niko nije pobegao. Njenoj volji pokoravao se svojevremeno i Zevs na Olimpu, a gde neće dvoje sluđenih tinejdžera iz Verone!
